leeloo

Hallo, Jeff?

 volela bih da ljudi prestanu da budu idioti i da se samo u jednom trenutku pojavi scena iz nekog od mojih flešbekova

 

hladan park

klupa

zeleno

sivo

flaše piva

prazne

a ljudi sede na ljuljaškama i ciče od smeha

ciče i smeju se sebi i životu

smeju se svemu jer je sve smešno

budalo jedna ćorava, sve je smešno I jadno.

Polomili smo sve.

upada im kosa u usta dok to rade

pa se njom zadave

groknu, pomisle da će umreti, iskolače oči

izvade rukom pramen iz grla

i dok im suze te napaćene iskrvavljene oči,

ciknu još jače u smeh

jer su mislili da će umreti.

 

hoću da se plašim jedino smrti

a ne i samoće i ludila.

jer jedno mora da me sustigne, a plašim se da je samoća mnogo gora i da je mnogo više osećam.

Osećam.

koristoljublje

i bes, i svima bih im jebala mater, a onda

kad bi trebalo da im jebem mater,

nekako bi mi bilo žao

ko sam ja da sudim,

imam li šta drugo?

 

verovatno bih se pojebala sa kurvama da sam muško.

Ali, šta oni rade dalje?

Ja se bar ne mičem iz stanja

A možda je to sve film!

 

 

kakve kurve me spopadoše?

kurve manipulatorke !!!!

 

razmišljam o profesorki srpskog

kako zabacuje svoje pramičke i namešta naočare

uzdahne, pa se premesti sa noge na nogu i podboči

sve je to poezija..

pogleda me

i govori mi da sam neotesana seljanka i da jednoj devojčici ovakve rečenice ne bi trebalo da budu u glavi

a ja se mislim

ženo, ti i tvoje moždane ograde me se ne tiču.

A šta li me se tiče, šta?

 

jeff buckley mi peva u pozadini neku srceparajucu melodiju

i kako smem da psujem i mrzim kada je on tu?

u stvari, sve je jednostavno.

ja sam sve.

svi smo mi ja, i ja cu uvek biti sta god hoću, jer sam sve.

ne mozes da me kočis, ne mozes da mi ništa.

Štucam sama.

a ja mogu zauvek da nastavim da stojim ovde, na istom mestu

i osim ako se ne pomerim, to će tako da bude.

namerno, nemojte da me gurate ni u kom pravcu.

Ne dajte mi da vidim ništa što nisam opazila sama.

 

Eto, pa on peva o ludilu.

On nas nežnom melodijom navikava, da će, eto, pa, sve umreti.

U talasu, u mehuriću sapunice.

Zapravo,ko zna o čemu ti pevaš.

 

Pesma je gotova, hoće li možda da me ubije sada

Jednom nežnom Halelujom?

Jer, predugo je bilo da sam bila čitava, I besna.

Sada ću opet da se zakovitlam u plavom, I u sivom.

Da popijem jednu letargiju, na eks.

I opet ću na trenutke da nestanem

I da pomislim da ima nekakve nade na ovom svetu

I da sam mlada, I da još umem da osećam

I da još imam šta da vidim

I da još imam s kim da pevam pesme koje me bole I koje će me promeniti

Sa Džef Baklijem

Pa on je sve to već prošao.

Čuo je on. Čuo je on za nešto sveto,

I sveto je tada bila reč koja je postojala.

I niko nije imao analitičan um da kaže, da li je to ispravno ili pogrešno.

Nije se dovodilo u pitanje. Ta jedna, Džefova stvar.

Objavio leeloo u 15. novembar 2010 2:22:36 | 0 komentara

Deset do pet.

noć je i svi gase svetla i idu da spavaju jer to ljudi rade kad padne noć i ko zna šta propuste dok spavaju u toku te noći jer se na ulicama čuju različite priče i duvaju nekakvi hladni noćni vetrovi i postaju teme ozbiljnije i dublje a pa čak i raznovrsnije i sve se nekako menja kada ljudi spavaju sve se menja za one koji ne legnu kada svi legnu jer oni znaju da promena mora doći kada se krene uzvodno i onda se nekakve teme bitne reše i onda neki novi ljudi dođu i kada shvatiš da istinski veruješ da možeš nešto da promeniš odnekuda se samo nižu slični tebi i odjednom sve deluje moguće i sve ćete vi ostvariti i zato sada sedimo u parku, pijemo malo vodke i slušamo jedni druge. ali dok slušam ovog čoveka što je sada na njega došao red umesto da se udubim ja gledam u njegove šake i u to kako mlatara ovom flašom gledam u kamenčić ispod njega gledam u svetlost lampe, gledam u nekog drugog i mislim se koliko je šteta što niko ne čuje moje misli jer teku kao neka srebrnasta vodica kroz moju glavu i teško ih je uhvatiti a tek shvatiti. zato ja mogu satima da razvlačim niti svojih misli malo po malo da ih razumem, da pokušavam da ih odgonetnem i svakako na kraju da se zabavim nekom interesantnijom. takođe, naravno to je bilo ono o čemu sam ja pričala kad je na mene došao red. o tome, kako svi mi imamo gomile misli i da je samo, bojim se, kućno vaspitanje ili nekakav karton bolesti, zaslužan za to da li ja zaista mogu sada da slušam nekoga ili jednostavno, to ne mogu. ali, kao i uvek, čim izgovaram te reči, ja sam ih prerasla i one postaju užasna neistina koje me je blam. onda napravim nekakvu malu šalu pustim da mi se smeju malo, možda i ohrabrim sledećeg pametnozborca. uvek me je malo nerviralo kad se ljudi nadovežu na govor prethodnika. zar nemate svoje misli? zar nemate volju da sami namećete svoje sledbenike? a ja sam tako postala pratilac, čuvajući svoje tajne. bojim se samo, da mi nije data snaga da sve ovo iz sebe izbacim a, opet se pribojavam, kad ovo sve čitam, ja nisam sigurna šta su prsti hteli da kažu jer mozak slabu ulogu ima ovde ili možda. i bojim se malo da ne bude loše kao miloš buba nutela. ali svakako, u ova tri pojma, milioni ljudi naći će različita značenja. poenta je samo da uzmem ono što mi odgovara a po tome što sam od izopačenosti kojom sam okružena davno zaboravila koje su to stvari koje me zanimaju i koje mi trebaju ali sam takođe upala u mali klub pozitivno izopačenih svedoka izopačenosti ja sam shvatila da mene sve zanima. i stoga uzimam sve. suze mi oči,a vodke nikada nije ni bilo sve mi je zelenkasto ili mi je to kosa u očima i ja u ovom trenutku želim da mogu da preskočim ovaj užasni proces proces, baš je to odlaska u krevet i naterivanja da zaspim sa sve odvratnim kolutanjem očiju koje ne mogu da sprečim inače neću zaspati i osećanjem nekakvog kolutavog lebdenja koje prestaje kada ga postanem potpuno svesna i želela bih da samo mogu da legnem i da se probudim jer ja želim da se probudim za sada i sada nisam kao neki koji napišu ovu gore rečenicu sa drugačijim krajem. nikada, mislim, neću zaboraviti citat iz hari potera kada su ušli u mali šator koji je u stvari velika kuća jer je to sve magija, kako bih rekla u četvrtom, jelte, delu i kada je hari rekao da je legao i da se probudio jer to je ono što ti se zaista ponekad desi legao si - a već moraš da ustaneš i to ne, kao, kratko sam spavala nego zaista! VREME nije prošlo i ja ne vidim gde je? u svakom slučaju meni se to desilo jednom. volela bih da može opet ali čim sam to rekla, teško da će skoro. i zato ću kao i svakog dana proći kroz taj proces. pitam se, kako bi ljudi reagovali kada bih spavala gola. kad kažem ljudi, mislim moja majka i sestra, jer ja uvek zamišljam da me neko čita, baš sada, i onda se kao pravdam i kao, blam me je. volela bih da spavam gola. bojim se, doduše, da bih morala da se istuširam onda a to znači da bih morala da ustanem i da uzmem peškir i sve po redu a ja danas ZAISTA nisam dovoljno pušila a tuširala se jesam. volela bih da vreme ne prolazi ovako sporo i da je sada već vreme da ja spavam. a ja ne mogu, jer mi nije vreme još.

Objavio leeloo u 1. septembar 2010 4:53:15 | 4 komentara